Moj internet dnevnik
B O M B A
Bomba nosi
Blog
petak, srpanj 27, 2007

Muškarci su najjači kad žena kuka, moli, plače. Da, jesu. Ima nešto u toj slatkoj moći kad znaju da su prvi i jedini. Onda im je sve lako: ne podići slušalicu, ne odgovoriti na sms, inatiti se, smijati se na vaš račun... Nekim muškarcima poniziti ženu je toliko lako i kao i podrignuti se nakon jela. Lako i spontano. Kad su oči žene zamagljene suzama, onda je muškarac taj koji ne vidi jasno. (Tournier) I ne vidi, jer je mu ponos zamagljuje vid, a prekomjeran ponos, znak je sitne duše. I svačija duša postaje sitna, barem nakratko. Postaje samozadovoljna i samoj sebi dovoljna. Kao kad smo bili djeca. Učiteljica postavi pitanje i u masi podignutih ruka, tebe izabere da odgovoriš. Bravo! I smješak lebdi oko usana: pametna sam! Kad šećete gradom u mnoštvu curica oko sebe, dečec za kojim lude sve, samo se tebi obrati. Lijepa sam! I kad se nasadiš na svoj omiljeni kurac, a nakon nekoliko uboda počne  Jooooj, ne mogu više, ne mogu, ne mogu... Sorry. Osmjeh Mona Lise. Dobra sam!
Vrhunac doživljaja moći je i kad je žena uzrok muškarčevih suza. Nisam bahata i ne želim biti lažno skromna da se kunem kako me taj prizor nije vinuo u nebesa. Prvih 5 minuta nevjerice. Moj dečko plače. On plače zbog mene. Ispod sunčanih naočala teku suze, lice se zacrvenilo, bolan izraz i piskutav glas. Mene duša boli što si takva. Kao šamar me spuste njegove riječi i sav ponos padne iz tih nebesa ravno u drek. Ja sam takva. Kakva? Zajebana sam. Jebemu. Žal mi je. Oprosti ljubavi. Nemoj plakati. I kao da je netko otvorio slavinu, plačem i ja. Plačem s njim. Teško mi je podnijeti taj prizor. Ja njega tješim, a sama sebi ne mogu pomoći. Nije on slabić, samo je čovjek. I ja to znam i ne pada u mojim očima njegova snaga. Snažan je on jer me trpi. Ratna tehnika žene je takva da i kad se odriče borbe ona ipak pobjeđjue. I plačemo zajedno obećavajući da si to nećemo ponovno priuštiti. Da ja neću biti zajebana, da on neće biti inatljiv jer sve to kulminira u scenarij od maloprije. Jer se volimo dovoljno da ne bismo otišli i nikad se više jedno drugom ne javili.
Sinoć opet poruka Nekoga. Javljam se prije spavanca.- Laku noć. - Laku noć. Nakon mojeg laku noć i njegov laku noć je bez puse. Vraća mi. Ha, ništa, proračunato odgovaram nakon pola sata jer znam da sad muku muči zašto smo danas bez puse. Pitam ja njega: Štanga od puse? Odgovara:  Dugo ti je trebalo? Di si? Smješak zadovoljštine na licu, brine se. Nisam primjetila do sad da je nema. - Samo ti ne primjećuj. Laku noć. Pusa. I sad stiže poruka Gdje si bila sinoć? - Doma. Kaj ima toliko čudno da radim tebi ono što si ti i meni radio?!? Neda mi se piskarati te poruke. Ne čini me sretnom poslati mu pusu za laku noć. Njene praznine u njemu ne mislim popunjavati. Neda mi se igrati toplog-hladnog, jer samo mogi biti hladna. Ponos raste. Zadovoljstvo raste. I neka imam sitnu dušu prema nekome koji je ljubav prema meni iskazivao u centimetrima. Doslovno. Jel me voliš? - A da. - Pa kolko? - Tolko pokazujući prstima. Ne, to nije bila šala!
bomba-estrogena @ 11:44 |Komentiraj | Komentari: 15 | Prikaži komentare